Online forum: Bolje medijsko zakonodavstvo za bolji položaj novinara

Vreme je za promene

Pritisci na novinare kao uzbunjivače ili neistomišljenike predstavljaju perfidan vid diskriminacije, budući da su upravo novinari glasnogovornici drugih osetljivih i marginalizovanih grupa, tj. onih kategorija stanovništva koje nemaju priliku da se neposredno obrate javnosti. Žrtve progona u medijskoj sferi najčešće su oni pojedinci koji se najglasnije i najhrabrije bore za očuvanje javnog interesa, za borbu protiv korupcije i partokratije, za ljudska prava i slobode zagarantovane Ustavom Republike Srbije. U okviru projekta MissionDefence, Novosadska novinarska škola otvara online forum na kojem će ugledni novinari i medijski eksperti predlagati zakonske promene koje bi doprinele boljoj zaštiti novinara i medijskih sloboda. Ukoliko želite da se priključite i doprinesete raspravi, javite nam se na office@novinarska-skola.org.rs!

Predrag Blagojević, Južne vesti

Nažalost, u Srbiji danas moramo pre svega da govorimo o doslednoj primeni postojećih zakona, jer i među njima ima dobrih rešenja. Nažalost, mnogi zakoni doneti u poslednjih desetak godina, a pre svega set medijskih (iz 2014. god) su prepuni rupa za koje odavno tvrdim da su ostavljene sa namerom. Da budem još precizniji, usvojenim zakonima, ali i onima koji su predstavljeni u formi nacrta (npr. Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja) se praktično legalizuju korupcija i cenzura iz prethodnog perioda, pa se time građani (pa i nezavisni mediji, novinari...) ostavljaju i bez mogućnosti da zaštitu potraže na sudu, jer - sve je po zakonu.

Hoću da kažem da je pre svega potrebna "politička volja" da se stvari unaprede. A ako imamo u vidu da svaki normalan čovek svoj stav formira na osnovu informacija kojima raspolaže. Ako raspolaže netačnim ili nepotpunim informacijama, njegov stav nikako ne može da bude ispravan.
U krajnjoj liniji stav građana možemo da posmatramo i kroz izbore. Dakle, i kada izađe da glasa, odluku o tome koga će da zaokruži donosi na osnovu svega što zna - a ako neko kontroliše medije, pa samim tim i protok informacija, jasna je svrha te kontrole.

Ako vlastima (bilo kojim) odgovara da kontrolišu informacije koje stižu do građana, besmisleno je očekivati da će vlast želeti da sama sebi uskrati mogućnost kontrole informacija. Dakle, neophodan je ozbiljan pritisak - građana, ali i međunarodne zajednice.

Pre svega, treba korenito menjati Zakon o javnom informisanju i drastično umanjiti mogućnost da vlast utiče na raspodelu novca namenjenog informisanju, ali i smanjiti iznose novca koji se na tim konkursima dodeljuju. Koliko god da paradoksalno zvuči da se bolja informisanost građana postiže smanjenjem izdvajanja novca namenjenog informisanju, radi se zapravo o činjenici da vlast taj novac koristi za ucenjivanje medija i njihovu kontrolu, pa samim tim negativno utiče na informisanost građana.
Pritom, ogroman broj medija upravo iz javnih budžeta ostvaruje i po 2/3 svojih ukupnih prihoda (neretko i 4/5), čime njihova uređivačka politika neminovno počinje da zavisi od tog novca, pa samim tim gubi nezavisnost.

Nezavisan medij je samo onaj koji ne zavisi od novca onog o kome bi trebalo da izveštava. Ako se od lokalnog medija očekuje da piše o aktivnostima gradskih vlasti, a taj isti medij pola novca zarađuje upravo iz "gradske kase" (a novac dodeljuje na konkursima gde gradska vlast direktno odlučuje o ishodu), svima bi trebalo da je jasno da na tom mestu prestaje nezavisnost uređivačke politike.

Trenutno, upravo zahvaljujući oooogromnim iznosima koje vlast na svim nivoima izdvaja za "javno informisanje", u Srbiji opstaju hiljade medija, od kojih na prste jedne ruke možemo da pobrojimo one koji i dalje kritički izveštavaju o vlastima i brane javni interes, odnosno adekvatno informišu građane. Posledica toga je prezasićenje informacija u javnoj sferi, građani mogu da vide da skoro svi mediji izveštavaju afirmativno o vlastima, da je teško naći kritiku, pa prosto tako i percipiraju stvarnost.
Dalje, mediji koji preživljavaju zahvaljujući novcima koje dobijaju iz javnih budžeta zapravo ne zavise od novca koji zarade od reklama. Nasuprot tome, mediji koji ne žele da zavise od vlasti, moraju da zarade novac na drugi način, pa i kroz reklame. Međutim, kako provladinim medijima novac od reklama nije prioritet i mogu da obaraju cene za oglašavanje (tzv. damping cena), time ubijaju one koji od tih para žive.. pa samim tim provladini mediji više nisu ni "konkurencija" nezavisnim medijima, već su "nelojalna konkurencija".

Navešću još dve stvari - u 2014. godini ukupan prihod svih niških medija je bio 200 miliona dinara. Od te sume najmanje 120 miliona je stiglo iz javnih budžeta (Grad Niš i gradske opštine, susedne opštine, javna preduzeća, ustanove, Klinički centar, EPS,..), dok je naša procena da ta suma dolazi i do 150 miliona. Drugim rečima, niškim medijima potencijalno 3/4 svih prihoda dolazi od vlasti.

Druga stvar je da je svrha projektnog sufinansiranja bila da se spreči dotadašnja praksa finansiranja medija, te da se otpočne sa finansiranjem sadržaja (javnog interesa u javnom informisanju). To podrazumeva da se novcem poreskih obveznika finansiraju sadržaji za koje postoji javni interes, a za koje nije moguće naći drugi izvor prihoda (nisu komercijalno isplativi). Dakle, mediji bi svoj redovan rad trebalo da finasiraju novcem koji zarade na tržištu, a da novac iz javnih budžeta koriste samo za "dodatne" proizvode - dečiji, filmski, serijski program, dokumentarne i edukativne sadržaje, istraživačko novinarstvo, izveštavanje o ranjivim grupama... za sve ono što nije lako finsirati od reklama.

Ako 3/4 prihoda ostvaruju iz javnih budžeta, jasno je da se onda doslovce finansira rad medija (a ne informisanja), a da nema više ni govora o nezavisnoj uređivačkoj politici.

Dakle, žestoko menjati Zakon o javnom informisanju i medijima tako da se ograniči uticaj vlasti na raspodelu novca, a istovremeno i smanjiti iznose.

Dragana Pećo, KRIK

- Biti novinar(ka) danas u Srbiji je više nego opasno. Svedoci smo da je sve više napada na novinare i njima upućenih pretnji, a skoro nijedan od tih slučajeva ne dobije sudski epilog. Došli smo u situaciju da se naš svakodnevni rad svodi na konstantnu brigu o bezbednosti. Kada se probudite, krenete na posao, planirate aktivnosti za taj dan, vi uz to konstantno razmišljate i o svojoj bezbednosti, od toga kojim ulicama ćete ići do posla, do toga da li vam je neko poslao pretnju putem društvenih mreža. Ovakve situacije su sve češće u Srbiji. Mediji pod kontrolom vlasti napadaju nezavisne novinare, a isti rečnik, što je veoma opasno, koriste i pojedinci iz vlasti u pokušaju da diskredituju nezavisne novinare. Veoma je važno da se poboljša bezbednost novinara i na tome ne treba da prestanemo da insistiramo.

Ono što može da poboljša bezbednost novinara, ako govorimo o nekim legislativnim merama, jeste to da se institucijama kojima se novinari obraćaju zahtevima za pristup informacijama od javnog značaja zabrani da osobama koje su predmet novinarskog istraživanja dojavljuju da se novinari o njima raspituju. Do sada smo se moje kolege u KRIK-u i ja nekoliko puta uverili u to da je to praksa pojedinih institucija u Srbiji. Na primer, kada od katastra tražimo dokumenta i informacije o imovini funkcionera, katastar to odmah dojavljuje tim funkcionerima. Takođe, dešava se da neku instituciju pitamo za određene informacije ili dokumenta dostupna javnosti, ona nam u odgovoru kaže da ne može da nam ih dostavi, kao i da je od funkcionera na kojeg se te informacije odnose tražila dozvolu da nam ih dostavi.

Ovo nije samo slučaj u Srbiji. Podsetiću na nedavno ubistvo slovačkog novinara Jana Kuciaka. Njegove kolege sumnjaju da je baš ovaj problem ugrozio Janovu bezbednost i doveo do toga da bude ubijen. Velika je sumnja na to da su institucije u Slovačkoj kojima se Jan obraćao zahtevima za pristup informacijama od javnog značaja javljale šta traži upravo onim osobama koje su direktno uključene u slučajeve koje je istraživao. Nakon Janovog ubistva počeli smo ozbiljnije da razmišljamo o nekim zakonskim okvirima koji bi obezbedili bezbednost novinara, o čemu se govorilo i u institucijama EU.

Osim što je bezbednost novinara pogoršana, za nezavistan i profesionalan rad bitne su i finansije. Znamo da je za istraživačko novinarstvo neophodno vreme i novac, a finansiranje jeste polje pomoću kojeg može lako da se vrši pritisak na medije. Bavim se istraživačkim novinarstvom, radim u KRIK-u, istraživačkom portalu koji smo osnovali posredstvom udruženja Mreža za istraživanje kriminala i korupcije. U pitanju je neprofitna organizacija i medij koji se finansira donacijama, kako stranih institucija i fondacija, tako i mikro donacijama čitalaca. Sve je teže održati stabilne finansije kada su u pitanju organizacije koje se bave istraživačkim novinarstvom. Tu bismo mogli da se ugledamo na naše komšije Mađare i da u formi nekog zakona ili zakonske odredbe damo mogućnost građanima da za mali deo poreza koji su u obavezi da plaćaju, mogu da biraju kome će da pripadne. Npr, Petar Petrović želi da određena organizacija koja se bavi udomljavanjem pasa lutalica dobije njegovih 1 odsto poreza, a da npr. Marko Marković želi da tih njegovih 1 odsto ide KRIK-u. To ne samo da bi pomoglo za održivost nezavisnog medija, već bi mnogo značilo građanima kao poreskim obveznicima koji bi na ovaj način mogli svoj novac koji izdvajaju za porez tačno usmeriti tamo gde žele.

Ovo su samo neki od predloga. Sigurno da ima još legislativnih načina da se poboljša rad novinara.

Nedim Sejdinović, NDNV

Da postoji tzv. politička volja, odnosno vladavina zakona, i sadašnji pravni okvir bi bio sasvim dobar da se zaštiti bezbednost novinara ili smanji ukupan nivo pritiska na medije. Pomalo je tragikomično razgovarati o novim zakonskim rešenjima u zemlji koja na dnevnom nivou gazi, bez prikrivanja, vlastite zakone i rastura institucije, pretvarajući ih u karikaturu. Ova pitanja su duboko politička i umnogome prevazilaze zakonske okvire.

Bez obzira na to, a u nadi da će se u ovoj zemlji ipak nekada poštovati zakoni, već duže vremena radimo, kao Koalicija novinarskih i medijskih udruženja, na Alternativnoj medijskoj strategiji, jednom - odista verujem - relevatnom dokumentu kojeg ćemo uskoro i predstaviti i u kojem se nalaze preporuke za izmenu brojnih, ne samo medijskih zakona. Sada sve to deluje kao iluzoran posao, ali ipak mislim da će ovaj dokument biti važan, ako ništa kao trag vremena i znak da je bilo ljudi koji su nudili alternativu.

U alternativnoj strategiji predlažemo rešenja za unapređenje procesa sufinansiranja medijskih sadržaja, za transparentnost ukupnog finansiranja medija iz javnih prihoda, za diskontinuitet REM-a i jačanje mehanizama za smanjenje uticaja izvršne i zakonodavne vlasti na javne medijske servise, za stimulaciju medija civilnog društva i lokalnih i regionalnih medija, za regionalne departmane javnih medijskih servisa, za sistemski pristup temi medijske pismenosti, za kvalitetnije informisanje na manjinskom jeziku, za funkcionisanje medija u novom tehnološkom okruženju, i tako dalje, i tako dalje...

Rade Veljanovski, Fakultet političkih nauka

Zakoni jesu dobar način da se reguliše bilo koje važno društveno pitanjem i oblik ponašanja društvenih aktera. Ali to funkcioniše u društvima i državama u kojima postoji vladavina prava i opšti društveni konsenzus da se prava, bilo čija i u bilo kojim okolnostima, moraju poštovati.

Nažalost Srbija je zemlja u kojoj se, u velikoj meri, zakoni donose jer to tako treba, zbog domaće i međunarodne javnosti, usaglašavanja sa pojedinim poglavljima za članstvo u Evropskoj uniji i drugih formalnih razloga, a ne zato što postoji svest da to tako treba zbog nas samih, zbog građana koji žive u Srbiji.

Moje iskustvo sa izradom i donošenjem medijskh zakona, punih 18 godina, govori da je u zakone moguće upisati sve, da oni mogu da budu izrađeni po najboljim standardima demokratskog sveta, ali da to nije garancija da će njihove odredbe biti ostvarivane. Tako je i sa bezbednošću novinara i pritiscima koji se na njih vrše. Ni jedan naš zakon ne dopušta ugrožavanje  novinara i njihovog rada, a cenzura je izričio zabranjena.

Zakoni se mogu poboljšavati, ali problem je pre svega u postupanju po zakonima.To postupanje nije adekvatno od strane vlasti, sudova, bezbednosnih organa, a često ni od samih novinara koji su ustanju da dovedu u pitanje i obesmisle rad svojih kolega, povodeći se za ličnim ili nekim drugim partikularnim interesom.

Tanja Maksić, BIRN

Ugrožavanje bezbednosti novinara je krajnji oblik cenzure, koji suštinski utiče na umanjenje medijskih sloboda i kvaliteta informisanja. Osim verbalnih i pismenih pretnji i zastrašivanja, važno je primetiti negativnu praksu sprske medijske scene i porast tzv. administrativnog ili sudskog uznemiravanja (aktuelan primer dugotrajnih i iscrpljujućih poreskih inspekcija u Južnim vestima), kao i agresivnih izjava od strane javnih službenika ili druge forme javnog pritiska (na primer, vođenje javnih kampanja diskreditacije novinara i medija kroz režimske tabloide). Situaciju dodatno usložnjavaju društvene mreže koje su još jedan kanal za pritisak i anonimno upućivanje pretnji.

Zbog toga, nova medijska regulativa treba da odgovori na nove izazove, sa jasnim ciljem garantovanja bezbednosti novinara u profesionalnom obavljanju svog posla.

Dodatno, treba insistirati na povećanoj efikasnosti mehanizma zaštite novinara kroz međusektorsku radnu grupu, u kojoj učestvuju predstavnici Tužilaštva, Ministarstva unutrašnjih poslova i predstavnici medijskih udruženja. Osnovni zadaci grupe, između ostalog, predviđaju hitnost postupanja u slučaju ugrožavanja bezbednosti novinara, usaglašavanje evidencija i praćenje slučajeva, edukaciju i povećanje znanja o onlajn bezbednosti.

Jovana Georgievski, Vreme

Iako ne mislim da se kažnjavanjem može puno toga rešiti, mislim da bi u ovom trenutku oštrije mere kažnjavanja lica koja nisu postupala po službenoj dužnosti, koja su prekoračila ovlašćenja pomogle da se smanje cenzura, pretnje i pritisak na novinare. Takođe, ako bi postojale mere kojima se napad na novinara izriče veća kazna nego za istu vrstu prestupa protiv nekoga ko nije novinar, mislim da bi bilo trenutno delotvorno. Međutim, ne mislim da takvim merama problem može da se reši, može se samo ublažiti.

Mislim da pored dodatnih mera zaštite novinara treba da se poboljšaju mere zaštite izvora. Verujem da bi to  pomoglo da se smanji cenzura. Dalje, mislim da zaštita izvora uopšte (koju policija ponekad ne sprovodi u situacijama kada je to potrebno, zbog čega lice koje je odalo informaciju kasnije može da bude u opasnosti) treba da bude na višem nivou u zakonskim okvirima, kao i da se sprovode gorepomenute mere protiv lica koja nisu obezbedila zaštitu koju je trebalo da pruže po službenoj dužnosti. Takođe, mislim da zaštita izvora zakonski treba da bude postavljena šire od prava koje imaju građani Republike Srbije, jer pružanje takve vrste zaštite u stvari znači zaštitu ljudskih prava.

Tamara Skrozza, Vreme

Smatram da postoji način da se poboljša zakonodavstvo, naročito u oblasti koja se odnosi na bezbednost novinara. Pre svega, te promene vidim u domenu regulacije medijskog sadržaja, odnosno onemogućavanja medijskog progona pojedinaca, što direktno ugrožava njihovu i bezbednost njihovih porodica.

Podeli:Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *