In memoriam: Marina Kovačev

Marina Kovacev In Memoriam

Marina Kovačev je bila najvrednije što je Novosadska novinarska škola imala. Tokom ove tri godine, koliko smo se zajedno družili, smejali, maštali, radili i borili, njeno prisustvo nas je sve oplemenilo. Zato je danas tako teško, bolno i strašno prihvatiti da je više nema.

U Novosadsku novinarsku školu došla je 2015. godine, kada se prijavila na naš konkurs za istraživače. Njena biografija se odmah izdvojila, a nakon intervjua nije bilo nikakve dileme: shvatili smo da nam je potreban neko baš takav – mlad, ambiciozan, stručan i vedar. Imali smo velika očekivanja, a dobili smo još i više… Za samo nekoliko meseci učinila je da svi sa zadovoljstvom dolazimo na posao. Projektne ideje postale su kreativnije, događaji i istraživanja vidljiviji, zapaženiji. U zgradu u Daničićevoj konačno se ušunjala zdrava hrana, a svoja vrata otvorili smo i za životinje. Usvojili smo mačka i dali mu ime Rade, a nedugo potom naši redovni gosti postali su i Ema, Fred i Bela. Napolju pada sneg, a Marina sprema čajeve po tajnim receptima. Napolju leto, a Marina organizuje zajednički odlazak na more. Na desktopu, ipak, nikad nije bilo zime, tu je večito stajala slika plaže.

Marina Kovacev i Pas

 Volela je preciznost i red, sve je sređivala po tabelama. Ipak, to nije bila tek birokratska, činovnička delatnost. Svaka kućica u tabeli imala je smisao, a poneka među njima i smajli. Smajlijima, i to onim sa slovom D, bio je ispunjen i interni čet na Fejsbuku kada smo saznali da će upravo Marina postati šefica kancelarije. Osećali smo se kao da je unapređen neko naš, najrođeniji. Jer ko je to zaslužio više od Marine? Zavrtala je sopstvene rukave kada bi ostali klonuli, insistirala na savršenstvu do poslednjeg slova, do poslednjeg frejma. Sve je obavljano na vreme, a nikad nije stajala drugima nad glavom, nikada nije bila džangrizava, nikad nadmena. Imala je vremena i za naše privatne probleme, za nesrećne ljubavi i turističke aranžmane, za zajednički odlazak u bioskop i pozorište, za novogodišnje poklone i rođendanska slavlja, za Senin prvi manikir, Jelenino prvo dete, Stefanov prvi roman…

Bila je đak generacije i sjajan student. Sa svojim prijateljima osnovala je Bečejsko udruženje mladih i učestvovala u desetinama humanitarnih akcija i programa posvećenih ljudskim pravima. U NNŠ je prvi put kročila 2008. godine, kao učenica srednje škole. Osam godina kasnije, na Fejsbuku se prisetila tog momenta: „Sutra nam u NNŠ dolaze na obuku srednjoškolci koji osnivaju redakciju nezavisnih srednjoškolskih novina u Novom Sadu. Ja sam u NNŠ bila 2008. kao članica redakcije Pressčasa – novina bečejske Gimnazije. Osećaji mi se lome između „Koliko sam matora“ i „Eto vidiš da u Srbiji možeš da radiš ono što voliš“.

Marina Kovacev Prvi dolazak

Poslednji put je u Novosadsku novinarsku školu došla pre dva meseca, kada smo se preselili u Kosovsku. Rekla nam je koji radni sto da joj sačuvamo, a na policu je složila svoje fascikle i knjige. Napravila je i detaljan raspored nameštaja, dekoracije, ukrasnog bilja… Svi smo bili uvereni da će se vratiti, iako smo znali koliko je bolest teška. U humanitarnu akciju za prikupljanje pomoći uključio se veliki broj organizacija i pojedinaca, i ovom prilikom im u ime Marininih kolega i prijatelja iskazujemo veliku zahvalnost. Prikupljeni novac će, u dogovoru sa porodicom, biti preusmeren drugima kojima je pomoć neophodna.

Vest o Marininoj smrti juče nas je sve zatekla i ostavila prazninu koja nikada neće moći da bude popunjena. Ostaju sećanja i bledi pokušaj da se ona pretvore u reči. Jer nemoguće je opisati taj zvonki smeh, ili boju vilinske haljine na predstavljanju „Kovčežića“. Nemoguće je pronaći izraz za taj iskonski aktivizam, taj život u neprestanom pokretu, ta sanjarenja u pauzama za kafu i ovsene pahuljice. Nemoguće je, naposletku, opisati koliko smo tužni.

Hvala ti, draga Marina, na svemu!
Bila je takva čast poznavati te,
bila je takva sreća imati te za prijatelja!

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *