Umberto Eko-večiti funkcioner u službi čovečanstva

Dvadeset godina je prošlo od prvog susreta čitalaca u Srbiji sa knjigom Umberta Eka Spisi o moralu. Kako je naša redakcija Ekov veliki poštovalac, rešili smo da jubilej obeležimo prisećanjem na značaj ovog dela i na univerzalne poruke (ali i pouke) koje nam je u njemu ostavio. Spisi o moralu su zbirka zapisa nastalih kao doprinos javnim raspravama ili reagovanja na aktuelne događaje, kako sam Eko pojašnjava u uvodu. Kratki pregled sadržaja, u kom vidimo da će između ostalog biti reči o ratu, fašizmu i toleranciji dobijamo sliku o osnovnoj nameri samog dela, a to je analiza ljudskog delanja u različitim, mogli bismo reći Jaspersovim rečnikom, graničnim situacijama – situacijama čijoj nužnosti je čovek podložan, njih ne može menjati, može samo svoju egzistenciju prilagođavati tim okolnostima. Pitanja o odgovornosti, činjenju, ali i nečinjenju značajno je postavljati naročito u situacijama kada se radi o veštačkom proizvođenju graničnih situacija.

Pisati i razmišljati o ratu, fašizmu, toleranciji potrebno je čak i kada nema direktne opasnosti. Mada, s obzirom na to da smo svedoci nemogućnosti postizanja opšteg blagostanja širom planete, ova razmišljanja nikada ne gube na aktuelnosti. Mišljenje i delanje, često sukobljeni, što se najčešće primećuje u društvenim prevratima, revolucijama i ostalim situacijama koje zahtevaju društveni angažman, kao da u ovom Ekovom delu sklapaju primirje. U svakom zapisu svestan odgovornosti i težine svojih reči, Eko upozorava na ulogu intelektualaca u procesu velikih društvenih previranja. Intelektualci mogu da nas upozore na buduće događaje ili da analiziraju ono što se već dogodilo, međutim njihova uloga nije da budu u centru događanja, jer se to suštinski kosi sa njihovom ulogom da uočavaju i razobličavaju dvosmislenosti koje postoje prilikom donošenja svake velike odluke, koje sami akteri događaja zanemaruju u cilju efikasnijeg delanja. S druge strane biti intelektualac znači biti ֦funkcioner u službi čovečanstva”, čime se obavezuje da izrekne svoj sud i prihvatiti moralnu odgovornost, ali isto tako i da prihvati svoju bespomoćnost u određenim situacijama, kao što je borba protiv doktrinalne netolerancije na primer:

֦Intelektualci se ne mogu boriti protiv iskonske netolerancije, jer pred čistom animalnošću bez misli, misao ostaje ravnodušna. Međutim, ako se bore protiv doktrinalne netolerancije onda je to već kasno, jer kada netolerancija postane doktrina prekasno je da se protiv nje borimo, a oni koji bi trebalo to da čine postaju njene žrtve.”

Analizirajući pojavu fašizma Eko suštinski razmatra problem ljudske slobode, manipulativni odnos političke elite prema narodu i simptome koji bi trebalo da nas upozore na ponovnu aktuelizaciju fašizma.

֦Ur-fašizam ne može a da ne propoveda „narodni elitizam“. Svaki građanin pripada najboljem narodu na svetu, članovi partije su najbolji građani, svaki građanin može (ili bi trebalo) da postane član partije.”

Na prvi pogleda umetnuta poglavlja o štampi i televiziji, njihovom odnosu i transformaciji, svojom suštinom zapravo predstavljaju još jedan stepenik ka pojašnjenju moralnih dilema društvene svesti. Naime, konstatacijom transformacije medija koja je uslovljena brzinom protoka informacija, Eko uočava jedan od najvećih problema sa kojima se suočavaju medji, a to je veštačko proizvođenje sadržaja kako bi se nadmašila konkurencija (fenomen poznat i veoma zastupljen i danas) , čime je circulus vitiosus kapitalizma i na ovom polju dostigao svoj vrhunac – sredstvo je postalo samo sebi cilj, dok su etičke dileme i profesionalni standardi postali smetnja na tom putu.

Jezgroviti prikaz problema naše epohe Eko zaključuje ponovnom tematizacijom teorijskog razmatranja određenih problema i moralne odgovornosti koju to sa sobom nosi. Primer genocida, najslikovitije pokazuje kako se teoretizacijom, stepenovanjem odgovornosti i različitih uloga u samom zločinu zapravo tome daje legitimitet. Ukoliko kao društvo prestanemo da tolerišemo genocid i njemu slične pojave, prepoznajući i najbeznačajniju ulogu kao presudnu, postoji nada da se te pojave zaista mogu i suzbiti – implicitni je zaključak do kog se dolazi čitajući poslednje redove ove knjige.

Kako tematika i sama postavka problema nisu izgubili na svojoj aktuelnosti ni posle 20 godina, čak su određene ideje dobile mnogo jasniji kontekst, preporučujemo da potražite ovu knjigu na polici sa nešto starijim izdanjima, pročitate je i stavite među najnovija jer je debata, po svemu sudeći još uvek na početku.

Milica Janjatović

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *