Branka Dragović Savić: Uspešna novinarska priča je ona koja pomera na bolje

Novosadska novinarska škola kontinuirano 18 godina dodeljuje profesionalnim i entuzijastičnim mladim novinarima/kama nagradu za izuzetan kontinuiran novinarski rad. Cilj nagrade jeste da se podstakne profesionalizam, kritičnost, znanje i etičnost među mladim novinarima.

Novosadska novinarska škola nastaviće svoju tradiciju ali posvećujući nagradu sećanju na Marinu Kovačev, dragu koleginicu, novinarku i aktivistkinju. Nagrada se dodeljuje zajedno sa Fondacijom Marina Kovačev novinarkama ili novinarima do 30 godina starosti koji rade u medijima na teritoriji Republike Srbije.

Prva nagrada Novosadske novinarske škole mladom novinaru/ki dodeljena je Branki Dragović Savić 2001. godine. Branka se još uvek bavi novinarstvom, a od tada radila je za RTV, Dnevnik, Vojvodinu, NS Nedeljnik, Autonomiju.info kao i za istraživačkicentar VOICE. Sa obzirom da ove godine nagrada puni svoje punoletstvo, podsetili smo Branku na taj događaj i porazgovarali sa njom o medijskim slobodama, lažnim vestima i profesionalizaciji novinarstva.

1.Koliko Vam je nagrada Novosadske novinarske škole bila značajna tada kao mladoj novinarki?

Bila sam prilično iznenađena, jer tad nisam ni razmišljala o tome da neko prati i ocenjuje moj rad. A posebno ne tako eminentna imena koja su bila u žiriju koji je doneo tu odluku, što mi je bila posebna čast. Moram da kažem da se to dešava u vreme nedugo nakon petooktobarskih promena i da sam prethodno bila dve, tri godine u novinarstvu, pre svega u nezavisnim medijima koji su se devedestih godina borili za očuvanje integriteta profesije. I samo u tom pogledu može da se povuče paralela sa današnjom situacijom u medijskoj sferi. Većina mojih kolega, posebno mlađih, koji su tad bili u profesionalnim medijima, radili su praktično volonterski. Mislim da je bilo puno više entuzijazma nego danas. Zato mi je prva pomisao kad sam dobila nagradu Novosadske novinarske škole bila: da li sam baš ja to zaslužila. Velika je čast, ohrabrenje, podsticaj, ali i odgovornost kada dobijete takvo poverenje i priznanje od organizacije i kolega koji su istrajno branili profesiju u veoma opasnim vremenima za novinarstvo i novinare na ovim prostorima.

2. Šta je Vaš najveći uspeh u novinarstvu?

Mislim da je uspeh to što sam naučila da novinarstvo znači i stalno preispitivanje, stalno istraživanje i što šire sagledavanje slike i okolnosti događaja o kojima pišemo(izveštavamo),kako bismo ih na pravi način prezentovali i objasnili javnosti kojoj se obraćamo. Jedina uspešna novinarska priča je ona koja za posledicu ima reakciju usmerenu na pomeranje stvari na bolje. Ta reakcija može da dođe od javnosti, ili od odgovarajućih institucija i službi. Čini mi se da je takvih reakcija bilo više pre desetak godina, odnosno da je i u novinarstvu i u javnosti i među donosiocima odluka bilo više odgovornosti. To je moguće samo ako imate kritičku javnost. A kritičku javnost grade profesionalni mediji i novinari.

3. Prema merenjima međunarodnih organizacija, medijske slobode u Srbiji opadaju. U odnosu na 2001. godinu, u čemu smo napredovali a koliko smo nazadovali?

Medijskih sloboda imamo onoliko koliko smo„izborili“. Krivicu za gušenje medijskih sloboda ne snose samo predstavnici vlasti, iako inicijalno takvi procesi uvekod njih potiču. Mediji i novinari koji se takvim metodama vlasti ne suprotstavljaju jednаko su, ako ne i više, odgovorni za aktuelno dramatično urušavanje slobode medija i standard profesije. Nažalost, reč je o većini medija u Srbiji, koji su svoju misiju prepoznali u služenju vlasti i time ozbiljno ugrozili osnovne demokratske principe i inače veoma krhke demokratske institucije. I tu ne mislim samo na takozvane tabloide, koji su zapravo propagandni pamfleti korumpiranih političara I njihovih tajkuna. Ti pamfleti su zagadili javni prostor, ali mislim da je ključna odgovornost ipak na mejnstrim medijima, posebno na javnim servisima, čija uređivačka politika interese javnosti podređuje interesima beskrupuloznih političkih moćnika. Dakle, u tom podvigu gušenja slobode medija i etiketiranja novinara koji kritički promišljaju, jer drugačije ne bi ni mogli da se nazivaju novinari, saučestvuje većina medija u Srbiji. I to sa predumišljajem, kršeći ne samo profesionalne stanadarde I etičke kodekse, već i zakonske propise kojima se reguliše medijska sfera. Stanje u novinarstvu utoliko je više poražavajuće danas u odnosu ne samo na 2001. godinu, već i na devedesete godine, jer je mnogo manje medija ali i novinara koji su zapravo ostali dosledni profesiji. Iako je u medijskoj sferi, pre svega u tehnološkom smislu, mnogo pomaka bilo poslednje dve decenije, otvorio se čak i potpuno novi medijski proctor na društvenim mrežama – bojim se da je u profesionalnom smislu bilo puno više nazadovanja. Tako se novinarstvom danas naziva i pi ar i držanje mikrofona i famozno praćenje pseudo događaja i stenogramsko prenošenje izjava zvaničnika… Ozbiljan je problem što se mladi novinari ulaskom u redakciju zapravo suočavaju sa antipodom novinarstva, jer tu prestaje da važi sve ono što su tokom školovanja naučili: nema istraživanja, nema provere informacija, nema logičnih pitanja… Nema urednika, na njihovim mestima sede politički komesari.

4. Fejknjuz, ugrožene medijske slobode, nepoverenje u medije postaju ne samo naši, već i globalni problemi. Gde vidite uzrok toga i da li će profesionalno novinarstvo uspeti da ove negativne trendove pobedi?

Lažne vesti su staro oruđe populističkih političara, a postale su globalni problem pošto je i lažno novinarstvo postalo dominatno na medijskoj sceni. Poplava lažnih vestii moguća je u uslovima kad su ugrožene medijske slobode, što naravno za posledicu ima nepoverenje u medije, a u krajnjem i apatičnu javnost, kojom onda vrlo lako može da se manipuliše. To je ono što gledamo danas kod nas, a svakako sve više postaje i globalni problem, gde su mediji, u borbi za opstanak na tržištu, standard novinarske profesije sve češće podređivali marketinškim interesima. I onda se dešava bumerang. Nema profesionalnog novinarstva – nema ni kritičke javnosti, nema ni odgovornosti, sve je dozvoljeno. Borba sa takvim negativnim trendovima je konstantna, ona postoji i kod nas i u svetu. Međutim, profesionalno novinarstvo u toj borbi mora da dobije širu podršku jer ovde nije reč samo niti na prvom mestu o borbi za novinarstvo. Naprotiv, reč je o mnogo kompleksnijoj borbi za očuvanje demokratskog poretka, odnosno demokratskih institucija pre svega, za očuvanje nekih od osnovnih ljudkih prava, ne samo prava na informisanje, za očuvanje vladavine prava. Sva ta prava u Srbiji se danas dramatično krše, a vlast koristi medije za širenje mržnje i straha. To su veoma opasne tendencije. Zato je neshvatljivo i nema opravdanja za ćutanje, pre svega, takozvane društvene elite, uljuljkane u lažni komformizam.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *